Fatima je Fatima (s.a.)

Deveti deo
Muhammedova (s.a.v.s.) samilost
Poslanik (s.a.v.s.) je čovek koji je pokazao jačinu volje  i govora, čije sablje su se plašili svi carevi, kraljevi i moćni vladari toga doba.  Njegovi neprijatelji su  drhtali od njegove  ljutnje.  Istovremeno,  on (s.a.v.s.) je najosećajniji čovek, čije srce zatreperi na najmanji gest dobrote, sa dušom koju uznemiri najnežniji dodir istine, odanosti i dobrote.
U užasnoj borbi kod Honejna, u kojoj su se neprijatelji udružili radi njegovog stavljanja pod svoj mač, njegovog uništenja, vukući ga porazu i smrti, zarobljeno je šest hiljada ljudi, a četrdeset hiljada kamila i ovaca je uhvaćeno sa drugim plenom.  Između poraženog neprijatelja se izdvojio čovek i rekao : "Oh, Muhammede, među zarobljenima su tvoje dojilje, tvoje tetke i stričevi".  Zatim je dodao : "Ukoliko smo u prisustvu tvoje dojilje, od nje očekujemo dobrotu, a ti si veći od svih nas".
Doveli su ženu napred.  "Ja sam sestra vašeg poslanika."  Poslanik (s.a.v.s.) je rekao : "Kakav dokaz imaš?".  Ona je pokazala svoje rame i rekla : "Ovo su tragovi tvojih zuba, koje si napravio u ljutnji dok sam te nosila na leđima.  Ugrizao si me".
Uspomene su prepravile njegove misli.  Tada se setio svoje dojilje i njenih kćeri iz vremena svog detinjstva u pustinji, među ovim plemenom.  Bio je pod snažnim utiskom i  začuđen, suze su mu navrle na oči i rekao je : "Odričem se svog dela i  delova sve Abu Mutalibove dece.  Budi sutra u džamiji.  Nakon namaza, objavi svoj zahtev skupu.  Daću ti odgovor moje porodice, a možda će me slediti i ostala plemena".
Sledećeg dana je učinio kako je rekao da će učiniti i sve ih je oslobodio.  Nekolicina koja je prigovarala zbog povraćaja svega, bila je zadovoljena kada joj je obećano nešto za kasnije.
U kući, i među porodicom, on (s.a.v.s.) je takav.  Za spoljni svet, on (s.a.v.s.) je ratnik, političar, zapovednik, pun snage i moći.  A u kući, dobar otac, ponizan suprug, jednostavan i prisan.  Iako su njegove supruge bile ponekad nepristojne prema njemu, on (s.a.v.s.) ih nikada nije udario.  One su uzrokovale njegovu patnju, jer nisu mogle podneti život u siromaštvu u njegovom domu.
On (s.a.v.s.) bi ih ostavljao i odlazio da spava u pojati.  On (s.a.v.s.) bi postavio merdevine i spavao na spratu, ili bi pomeo pod i spavao na zemlji.  Živeo bi tako  mesec dana.
Njegove supruge, koje su ga volele i imale poverenja u njega, konačno bi poklekle i umirile se, osećajući se posramljenim zbog svog ponašanja.  On (s.a.v.s.) je istakao da one mogu da izaberu razvod i ovaj svet, ili njega i siromaštvo.  Sve su se, sem jedne, opredelile za drugi predlog i ostale sa njim.
Kad god izlazi iz kuće i bilo gde da ide, bilo da šeta ulicama, ili po bazaru u Medini,   on (s.a.v.s.) na leđima nosi jedno od ovo dvoje dece (a.s.).
U džamiji, on (s.a.v.s.) odlazi do minbera da bi govorio ljudima koji stoje slušajući ga.  Njegovi unuci (a.s.) su dole, u  kući pored džamije.  Oni (a.s.) izlaze iz kuće  u crvenim košuljama, počinju da šetaju i padaju.  Iznenada, poslanikove (s.a.v.s.) oči se spuštaju na njih.  Ne može da odvoji pogled od njih.  On (s.a.v.s.) vidi da oni (a.s.) teško hodaju.  Padaju i ponovo ustaju.  On (s.a.v.s.) ne može to više da podnese.  Zastaje usred svojih reči, zabrinuto silazi sa minbera, podiže ih, i kao što je činio dok su bili bebe, uzima ih u naručje i vraća se ponovo za minber.  Vidi da su ljudi začuđeni.  Oni su iznenađeni veličinom duhovnog nemira ovog moćnog čoveka (s.a.v.s.).  Osećaju da želi da zatraži izvinjenje.  On (s.a.v.s.) je  zbog svoje dece (a.s.)  prekinuo svoj govor.
Dok nežno drži decu (a.s.), vraća se za minber i kaže : "Bog je pravedno govorio kada je rekao : 'Vaša deca i vaše bogatstvo su vaša iskušenja i patnje'.  Moje oči su pale na ova dva deteta i video sam da padaju pri svakom koraku.  Nisam to mogao da podnesem, zato sam prekinuo svoje izlaganje i otišao da ih uzmem".
Kažu da se njegova popustljivost prema Huseinu (a.s.) razlikovala.  Moć i dubina njegovih osećanja prevazišli su sve granice.  Nosio ga je na ramenima.  Igrao se sa njim i pevao za njega.  Stavljao je njegova stopala na svoje grudi, držeći ga za ruku.  Poljubio ga je pun ljubavi i nežnosti i iz dubine svoje duše rekao : "Bože, voli ga.  Ja ga volim".
Jednoga dana bio je pozvan na određeno mesto.  Na bazaru, njegove oči su iznenada pale na Huseina (a.s.) koji se igrao sa svojim drugovima.  Poslanik (s.a.v.s.) je stao ispred dece.  Pružio je ruke da uzme svog unuka (a.s.).  Dete (a.s.) je trčalo iz jednog ćoška u drugi.  Poslanik (s.a.v.s.) je pokušavao da ga uhvati i dohvatio ga je smejući se.  Jednom rukom je držao dete (a.s.) za leđa, a drugom rukom je privukao njegovu bradu, poljubio ga i rekao : "Husein je moj i ja sam njegov.  Bog voli svakoga ko voli Huseina".   Njegovi ashabi su gledAli u čudu.  Jedan se okrenuo drugome i rekao : "Poslanik postupa tako sa svojim unukom.  Boga mi, ja imam sina i nisam ga nikad poljubio".
Poslanik (s.a.v.s.) se okrenuo prema njemu i ljutito i hladno rekao :  "Ko god ne pruža ljubaznost, ne dobija ljubaznost".
Došli su i prošli i dani i noći i Fatima (s.a.) je osetila slatke trenutke sreće i gorke uspomene iščezoše.  Siromaštvo, zbog koga je patila, je iščezlo.
Došlo je do bitke kod Hajbara i Jevreji  su pašnjak Fadaka predali poslaniku (s.a.v.s.).  On (s.a.v.s.) ga je dao Fatimi (s.a.).  Fatima (s.a.), koja je tada imala četvrto dete (s.a.),  mogla je  sada lakše da podnosi život.

Osvajanje Meke
Meka je osvojena.  Fatima (s.a.) je u pratnji svog pobedonosnog oca (s.a.v.s.) i supruga heroja (a.s.), koji je nosio barjak  u ruci.  Ušli su u Meku.  Ona (s.a.) je prisustvovala najvećoj pobedi islama.  Posetila je grad u kome je rođena.  Setila se dobrih i loših trenutaka koje je imala u Meki, džamije u Kabi i onoga što se desilo, doma svoga oca (s.a.v.s.), života sa sestrama (s.a.) koje više nisu žive, "mesta Fatiminog rođenja", doline Abu Taliba, grada svoje majke, Hatidže (s.a.)...
Ona (s.a.) se vraća puna sreće zbog pobede, zadovoljna, preplavljena čašću i dobrotom.  Njen otac (s.a.v.s.) je, malo po malo, oslobođen neprijateljstva svojih dušmana.  Njegova senka je nad celim poluostrvom.  Njen suprug (a.s.) je sila s kojom  se računa u bitkama kod Badra, Ohuda, Handaka, Hajbara i u pobedi nad Mekom.  Jedan njegov juriš u ovim bitkama, ili čak kod Honejna i Jemena, vrede više od namaza ljudi i džinova i njihove povezanosti do Sudnjeg dana.
I njena deca (a.s.).  Jedini plodovi života  tuge i  patnje, jedinstvo ljubavi i vere i jedini produžetak loze njenog oca (s.a.v.s.) i nje same (a.s.), srca porodice, središta doma i čiste poslanikove (s.a.v.s.) porodice.  To je kao da Fatima (a.s.)  pronalazi utehu za svu svoju tugu, gorčinu i  čistotu.  Ono što je ispunjava više od bilo čega drugog je da njena deca (a.s.) tako osećaju srce i dušu njenog oca (s.a.v.s..) i da tako ona može pružiti zadovoljenje za patnje njenog voljenog oca (s.a.v.s.), iza koga ne ostaje sin i čije sve kćeri (s.a.), izuzev nje, umiru  u mladosti;  koji (s.a.v.s.) nema  druge dece u svojim brakovima, više od trinaest godina nakon Hatidžine (s.a.) smrti, sem Ibrahima, sa jednom egipatskom robinjom, koji umire još kao dojenče.
Sada,  ona (s.a.) je zadovoljna uz svoju voljenu decu,  Hasana (a.s.) i Huseina (a.s.), Zejnab (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.). 
Zadovoljstvo da ih gleda, osećaji, koji su celog njegovog života bili ništa drugo do gorčina,  imaju  priliku da   se se približe zadovoljstvu i sreći, koje život može da pruži, posebno  od kad je prešao  šezdeset godina starosti i kada su njegova osećanja i potrebe za tom decom (a.s.) bili veći nego ikad.
Život je ugodan.  Blag osmeh se  javlja na Fatiminom (s.a.) licu.  Krug dobrote, časti i velikodušnosti okružuje njen dom.  Fatima (a.s.), uživajući u neobjašnjivoj ljubaznosti svoga oca (s.a.v.s.), dobroti svog časnog supruga (a.s.) i zadovoljstvu koje joj donose njena deca (a.s.), živi na prestolu krcatom dobrom sudbinom, bliskom svim njenim željama i htenjima. 
Ali sav taj mir je samo zatišje pred buru.  Bura dolazi.  Mračna je, zastrašujuća, i poput vetra, odnosi sav njen mir i razara njen dom.
Poslanik (s.a.v.s.) je vezan za postelju.

Poslanikova (s.a.v.s.) smrt
On (s.a.v.s.) više ne može da ustane.
U njenim očima  su promenjene sve slike.  Čista i prijateljska Medina je sada preplavljena mržnjom i strahom.  Politika je izgnala veru i pobožnost iz Muhammedovog (s.a.v.s.) grada.  Obećanja braće su izneverena i plemenska mržnja  ponovo obnovljena.  Poslanik (s.a.v.s.) nije više vođa.  Poslali su po 'Alija (a.s.).  Ajša i Hafse (Hafseh) pozivaju svoje očeve.
Juče se čuo Omarov glas pri obrednom namazu a danas se čuje glas Ebu Bekra.  Vojska ne daje glasa od sebe.  Neće se pokrenuti na reči, čak ni na uvrede protiv njenog oca (s.a.v.s.).  Sa svih strana stižu prigovori na izbor Osame za  zapovednika vojske, mada ga je sam njen otac (s.a.v.s.) postavio i dao mu barjak vođe.
Danas je četvrtak.  I to, kakav četvrtak.  "Kiša suza lije iz očiju moga oca. (s.a.v.s.)  On zapoveda : 'Donesite tablu i pero da bih mogao nešto da zapišem, tako da ne biste skrenuli sa pravoga puta  kada me nestane'.  Oni izazivaju gužvu.  Kažu da postoji Božija knjiga i da nema potrebe da se bilo šta napiše."
"Sada, otac više ne govori.  Sada je 'Ajšina kuća, koja se zidom naslanja na moju kuću, tiha.  Njegova glava je na 'Alijevom (a.s.) krilu.  Njegove oči počinju da se zatvaraju.  Gorovi mi više sa svojim očima.
"Ne mogu više da ponesem sve ove nevolje.  On je moj otac. Ja sam njegova majka.  Ukoliko me ostavi u ovom gradu u metežu ovih ljudi...!
"On ne skida oči sa mene.  On je zabrinutiji za mene.  Čita sa mog lica da sam zabrinuta.  Njegovo srce krvari zbog mene.  Fatime, njegove kćeri, njegove najmlađe kćeri, njegove najvoljenije kćeri.
"Ukazuje mi na stvari svojim očima. Spustim lice i  naslonim ga na njegovo.  Šapuće mi da je njegova bolest smrtna.  'Umreću'.
"Podižem svoju glavu.  Jad i patnja su me toliko preplavili da gubim snagu.  Jad  zbog ostajanja u životu nakon moga oca slama moje srce.
"Zašto  on samo meni ostavlja ovu poruku?  Meni koja sam najslabija među svima?
"Ali, njegov pogled je prikovan uz mene.  Njegovo srce  izgara  za njegovom najmlađom kćeri, koja je, poput bebe, vezana za njega.  Ponovo daje znake da se približim.  Kao da želi da nastavi ono što je govorio : ‘Ali, ti ćeš, moja kćeri, biti prva osoba iz moje porodice koja će doći za mnom i pridružiti mi se'.  Zatim dodaje : 'Zar nisi zadovoljna, Fatima, što ćeš biti prva hanuma među ovim ljudima?'
"Kakva velika uteha!  Koja dobra vest bi mogla ublažiti bol  zbog ovog gubitka sem ove?  Vest o smrti moga oca!  Neka te Bog blagoslovi, oče.  Kako ti dobro znaš kako da utešiš Fatimu.  Razumem zašto ja među svim ovim ljudima moram sama čuti vest o njegovoj smrti.  Sada sam otkrila snagu žalovanja i oplakivanja : 'Čovek umire.  Oblaci, skupite vlažnost sa njegovog belog lica, zaštitnika siročadi i utočište udovica'."
Iznenada, poslanik (s.a.v.s.) otvara oči i kaže : "Fatima, ova pesma je u čast Abu Taliba.  Ne govorite pesmu meni u čast.  Čitajte Kur'an.  Čitajte!".
"Muhammed nije više no poslanik.  Pre njega su bili poslani drugi poslanici.  Ukoliko umre, ili bude ubijen, nazadovaćete, vratićete se reakcionarizmu,  despotizmu u drevnim vremenima."
Zatim on (s.a.v.s.) kaže : "Bog proklinje one koji grobove svojih poslanika čine mestima obožavanja".  Šapućući  sebi, on (s.a.) kaže:"Ima li u džehenemu mesto za tlačiteljske  despote?".  Nastavlja:"Taj dom na Drugom svetu dajemo onima koji ne tlače i ne čine nered.  Ko god to ne želi, ne sme da traga za njima, ne sme da ih čini".
"Političke vođe mu ne dozvoljavaju da bilo šta napiše, već ga pitaju da iskreno kaže šta bi želeo da napiše.  "Šta želiš da napišeš?"  Ljut, gleda u njih i kaže:'Ono što nameravam da uradim je bolje od onoga na šta me vi pozivate'.  U odgovoru onima koji ga pitaju šta želi da napiše, odgovara:'Dajem vam tri saveta: prvo, izgnajte idolopoklonike sa Arabijskog poluostrva;  drugo, prihvatite predstavnike plemena na način na koji sam ih ja prihvatao;  treće...!'
"Svi odjednom gledaju u 'Alija.  Nem je od tuge.  Otac (s.a.) je nem.  Tišina se nastavlja.  Gledajući u ugao, suze  mu  vlaže oči i on nastavlja da misli.  Oni odlaze.
"Kriknula sam od bola.  Moj bol potiče od tvoga bola, oče (s.a.v.s.). Odgovarajući mi smireno, kaže : 'Za tvog oca više nikada neće biti tuge'.
"Sklopile su se usne moga oca (s.a.v.s.), usne koje su govorile objavu, usne koje su ljubile njegovu kćer i njenu decu.  Kratko nas je pogledao a zatim su se njegove oči sklopile.  Iz usta mu je potekla krv.  Glava mu je počivala na 'Alijevim grudima.  'Ali je bio zastrašujuće  tih.  Kao što kažete, umro je pre moga oca (s.a.v.s.).  'Ajša je oplakivala nad mojim ocem (s.a.v.s.), kao što su to učinile i njegove druge  supruge.
"Da. Da.
"Trenuci su prošli u samrtnoj tišini.  Iznenada su njegove ruke, koje su bile u stavu činjenja namaza nad Osaminom glavom, pale niz stranu, i usne su mu se pomerile.  'Mom Najuzvišenijem Prijatelju.'  Sve je bilo gotovo.
"Oče, o oče!  Primio si Božiji poziv.  Otišao si Džibrailu.
"Napolju se čuo metež.  Grad je oplakivao u nedoumici i strahu.  Čula sam Omarov uzvik : 'Poslanik nije umro.  Uspeo se u dženet poput Isusa Hrista (a.s.).  Vratiće se.  Ko kaže da je poslanik umro, on je licemer.  Odrubiću mu glavu'.
"Prošlo je nekoliko časova.  Utihnulo je.  Videla sam da Ebu Bekr i Omar ulaze u sobu.  Ebu Bekr je podigao pokrov sa lica moga oca.  Zaplakao je i otišao.  I Omar je, takođe, izašao.
"'Ali je počeo sa obrednim kupanjem i stavljanjem kefina na dženaze.  Moj suprug, 'Ali, 'Abdul  Hasan (Hasanov otac, jedno od 'Alijevih  određenja)  oprao je čisto telo moga oca (s.a.v.s.) ne prestajući da plače.  Sipao je vodu na njega, a  vatru na moju dušu.  Ljudi su izgubili svoga poslanika (s.a.v.s.).  Ljudi su ostali bez  utočišta, pratioci bez vođe, ali smo 'Ali i ja izgubili sve.  Iznenada, osetila sam da smo  izdvojeni u ovom gradu, na svetu.
"Iznenada se sve okrenulo.  Lica su se izmenila.  Strava je izbijala iz zidova i vrata.  Politika je izmenila istinu.  Ruke, koje su se spajale u zakletvi bratstva, razdvojile su se, a rođaci su se zbližili.  Starešine i aristokratija su poveli novi život pored hladnog tela moga oca (s.a.v.s.), Božijeg poslanika i verovesnika ljudima.
"Za 'Alija i mene događaj je toliko užasan da nismo mogli da mislimo ni na šta drugo sem na poslanikovu (s.a.v.s.) smrt.  Grad je bio krcat planova, zavera i sukoba i za nas je postojanje odjednom postalo isprazno.  Sa senkom straha na svom licu, naš najstariji stric, 'Abas, je došao, i sa prizvukom punim značenja  u glasu, i uplašen, obratio se 'Aliju : 'Pruži ruke tako da mogu dati prisegu, kako bi se moglo reći da je   stric Božijeg poslanika (s.a.v.s.) dao prisegu sinu strica Božijeg poslanika (s.a.v.s.).  Članovi tvoje porodice će ti, takođe, dati svoju prisegu.  Kada se ovo okonča, niko neće biti u stanju da joj se suprotstavi.'
"Šta?  Ima li nekoga ko želi ovaj položaj?"
"Sutra ćeš znati."
"'Ali je osetio opasnost.  Ali je ovaj osećaj opasnosti prošao kroz njega kao blesak i otišao.  On je bio duboko preplavljen tugom.  Muhammed (s.a.v.s.) je bio njegov rođak, njegov otac, njegov zaštitnik, njegov učitelj, njegov brat, njegov prijatelj.  Poslanik (s.a.v.s.) je bio sve što je on imao, vera, osećanja i 'Alijevo postojanje.  On nije mogao sebe da primora da misli na  ono što se događalo izvan ovog doma.  Osetio je njegov duh  ispod njegovih hladnih ruku. Osetio je drhtaj.  Obavio je obredno pranje.  On je poslovao oko poslanika (s.a.v.s.), a ja, oko njegove dece, moje dece."
Hasanu (a.s.) je bilo 7, Huseinu (a.s.) 6, Zejnab  (s.a.) 5 a Ome Kolsum (s.a.) 3 godine.  Sudbina je nedorasloj deci (a.s.) planirala život pun neprijateljstva nakon njegove smrti.  Izvan grada, u Sakifeu,  poslanikovi (s.a.v.s.) ansari su se okupili da izaberu poslanikovog (s.a.v.s.) naslednika među sobom.  Osećali su da Kurejšije iz Meke imaju svoje sopstvene planove.  Ebu Bekr, Omar  i Abu Obede (Abu Obedeh) su stigli i ubeđivali su ih da je poslanik (s.a.v.s.) rekao : "Vođe su iz Kurejšija".  Zaključili su da poslanikova (s.a.v.s.) zamena  mora doći iz njegove porodice.  Kao rezultat toga, Ebu Bekr je izabran u Sakifeu.
Fatima (s.a.) je kušala život uz skute svoje majke (s.a.) i pored svoga oca (s.a.v.s.) kada više nije bilo ni traga bogatstvu njene majke (s.a.),  životnom spokoju njenog oca (s.a.v.s.), ni sreći mladalaštva uz njene sestre (s.a.)  Njena majka  (s.a.) je ostarela i slomljena.  Imala je više od žezdeset i pet godina.  Sreća, bogatstvo  i zadovoljstvo života zamenili su nemoć, siromaštvo, tegobe i okruženje puno mržnje, izdajstva njene porodice i neznanaca.
A njena majka, Hatidža (s.a.), pre nego što je postala Fatimina (s.a.) majka i Muhammedova (s.a.v.s.) supruga, bila je prvi saveznik i veliki prijatelj čoveka (s.a.v.s.) koji je morao da podnosi težak teret i nevolje misije, onoga na koga je sa neba palo poslanstvo, poslanstvo otklanjanja mraka neukosti, poslanstvo vraćanja Božijeg svetla ljudima, oslobađanja  ljudi lanaca okova, menjanja sistema sužanjstva od zatočeništva misli idolopoklonstva.  Sada je Fatimina (s.a.) majka, ali sasvim zaokupljena Muhammedom (s.a.v.s.) koji je u sebe iznutra primio  prekrasnu bujicu  misli i osećanja o onome što je iznad života i sreće.  Oko nje su se širili vatra puna mržnje, nevolje usled priklanjanja materijalnosti i neprijateljstvo.  Fatimina (s.a.) majka (s.a.) je zaokupljena teškoćama objave Muhammedu (s.a.v.s.).  Muhammed (s.a.v.s.) živi usled svojih nevolja i svoje objave, Božije objave, i svojih ljudi.
Nema srca koje bi osetilo šta Fatima (s.a.) sada oseća.  Ljubav Fatime (s.a.) prema poslaniku (s.a.v.s.) je bila veća od ljubavi kćeri za svoga  oca, kćeri koja je, takođe, bila majka svoga oca, njegov sapatnik u izgnanstvu i samoći, pratilac u verskoj borbi, karika u lancu njegovih ograničenja, njegova poslednja kći, i u zadnjim godinama njegovog života, njegovo jedino dete.  Nakon njegove smrti, ona (s.a.) je njegov jedini naslednik, svetlost njegovog doma, jedini stub njegove porodice i, konačno, jedina majka njegove  dece, njegovih naslednika, i supruga njegovog 'Alija (a.s.).
Baš kada je Fatimi (s.a.) bila potrebna ljubav njene majke (s.a.) i  dobrota njenog oca (s.a.v.s.), osećala je da je njenoj majci (s.a.) i ocu (s.a.v.s.), koji su oboje živeli samo u bolu, samoći i jadu, bile potrebne njena detinja dobrota i ljubaznost.  Njeno sapatništvo i njen život sa njim su bili samo četrdeset  godina smrti.  Kuća koja ih je načinila  sustanarima bila je rezultat njihovog beskućništva.  Privlačnost koja je postojala unutar njihove porodice učinila ih je strancima u odnosu na druge i isključila iz života.  Njihova usmaljenost ih je ujedinila.
Postoji izreka koja kaže da  "srce, koje pronađe prijatelja u tuzi i nevolji,  stvara prijateljstvo koje je, u poređenju sa ljubavlju izrasloj u sreći i zadovoljstvu, mnogo dublje i izvesnije".   Osećaj sa kojim neko sagledava nečiji život i na koji način nečiji prijatelj  odgovara na nečije potrebe nije isti sa osećajem bliskosti koje neko oseća sa prijateljem u svom sopstvenom biću. Jer kada neko vidi da je neko žrtvovao  svoj život i da su potrebe prijatelja zadovoljene, duh – u svojoj najuzvišenijoj osećajnosti i dubini svojih osećaja, gde prijateljstvo i vera stvaraju novi duh u sebi _  oseća povezanost sa duhom prijateljstva.  Možda su oba osećanja ista, ali imaju različitu usmerenost.  Ne.  Ona nisu ista jer pružiti ljubav i pružiti prijateljstvo nije jedno, ni isto.
A Fatima (s.a.) je takvo prijateljstvo pružila poslaniku (s.a.v.s.) da nema upoređenja sa nekim ko pruža ljubav svome ocu (s.a.v.s.).  Bliskost i čistota osećanja koje je imala prema njemu stvorili su  neprekidnu vezu i  situaciju koju je nemoguće opisati.  Sa duhom njenog oca (s.a.v.s.) u sebi, bila je u stanju da podnosi godine teškoća, mržnje, straha i mučenja.  Podnosila je činjenicu da je njen herojski otac (s.a.v.s.) žrtvovan, jer je on (s.a.v.s.) bio među onima koji su ostali stranci u svojoj sopstvenoj zemlji, nepoznat u svom sopstvenom gradu, sam među svojom porodicom, onima koji su govorili njegovim  jezikom.  Ostao je bez ikoga sa kim bi razgovarao.  Morao je da se suprotstavi sa svih strana.  Morao je da se suoči sa neukošću i idolopoklonstvom, u surovom sukobu sa  nepokornim  starešinama,  aristokratama bez pravih vrednosti i omrženim  nakupcima robova.
Njegova pleća  su se pognula  pod velikom težinom Božanske misije Jedinoga Boga, sam u ovom dugom putovanju  iz ropstva ka slobodi, iz tamnih dolina Meke do najviših vrhova planine svetlosti, sam i bez pratioca, dok je njegova duša patila zbog mržnje, zavera i nedostatka svesti kod ljudi, a njegovo telo bilo ranjeno usled nedaća i udaraca neprijatelja.  On (s.a.v.s.) je pokušavao više od drugih da donese sreću i spasenje plemenu koje mu je bilo određeno, ali su on  (s.a.v.s.) i njegova porodica (a.s.) čak propatili zbog nedaća koje mu je njegovo pleme donelo.  Postupali su sa njim kao sa strancem.
Na jednoj strani, bio je sam, duh koji pati, nosilac objave, a na drugoj strani, bio je oluja ljubavi i vatrene vere.  Plemensko neprijateljstvo, pomanjkanje svesti kod ljudi, usamljenost usled pomanjkanja bilo kog  drugog stvora i  velika težina tereta "poverenja", koji je izneo, uzrokovali su mu patnju.  Bog je ponudio teret podnošenja težine nebesa i zemlje planinama, ali su odbile. Samo je čovek bio voljan da preuzme odgovornost.  Sledeći ovo, poslanik (s.a.v.s.) je, svakog dana, od jutra do mraka, uzvikivao upozorenje svakom ko bi prolazio pored brda Safa o opasnosti od ljudi  koji su uspavani i  nezainteresovani.  On (s.a.v.s.) je to činio pod kišom problema koja ga je sledila svakoga dana.
On (s.a.v.s.) objavljuje poruku u svetom prostoru  džamije al-Haram, pored dar al-madveha, mesta okupljanja bogatih Kurejšija, aristokrata, i pred očima 330 gluvih, bezosećajnih, bezdušnih idola, koji su bogovi ljudi.  Poziva ljude da se probude.  Poziva istinu.  Krajem dana, umoran i iscrpljen, ranjen iznutra, srca ispunjenog bolom, vraća se u tihi dom praznih ruku, praćen ismejavanjima.  U  njegovoj kući je žena (s.a.) slomljena životnim teškoćama, ali tela i njenog celog postojanja preplavljenih ljubavlju,  s očima koje očekuju gledajući u vrata.
Fatima (s.a.), mlada devojka, krhka, kreće  se u korak sa svojim ocem (s.a.v.s.) kroz ulice prepune mržnje,  kroz džamiju al-Haram, pod kišom kletvi, podrugivanja, napada i tegoba. Kad god padne, on (s.a.v.s.) postaje poput ptice koje je ispala iz gnezda.  Kada ptica ispadne iz gnezda  javlja se mogućnost da će upasti u kandže i kljun  divljih zveri ili ptica.  Fatima (s.a.)  zaklanja svoga oca (s.a.v.s.).  Štiti ga svom svojom snagom.  Svojim malim, nežnim rukama, uzima svog heroja (s.a.v.s.) u svoj zagrljaj.  Vrhovima svojih malih, nežnih prstića, toplih od dobrote, ona (s.a.) čisti krv sa glave i ruku svoga oca (s.a.v.s.).
Ona (s.a.) je spona  ljubaznosti, privlačnosti i ljubavi između majke (s.a.) koja pati i oca (s.a.v.s.) koji pati.  Kada se njen okrvavljeni otac (s.a.v.s.) vrati  iz Taifa, ona sama (s.a.)  izlazi da ga pozdravi i svojim  ljupkim, dečijim pokretom ga privlači sebi, uprkos svim njegovim brigama i nevoljama.  Ona (s.a.) privlači njegovo srce u svoj topli  zagrljaj.
U dolini zatočeništva ona (s.a.) živi tri godine pored svoje tužne, stare majke (s.a.), vezane za postelju, i  oca (s.a.v.s.) koga muči  mnoštvo nevolja.  Ona (s.a.) podnosi glad, tugu, samoću.  Nakon smrti njene majke (s.a.) i  poslanikovog (s.a.v.s.) strica, ona ispunjava iznenadnu prazninu  života njenog oca (s.a.v.s.) svojim osećanjima, dobrotom i beskrajnim razumevanjem, jer je on (s.a.v.s.)) sada usamljen i u kući i van nje.
Ona (s.a.) postupa kao majka svoga oca (s.a.v.s.), koji je sada vrlo usamljen.  Ljubav, veru i sve trenutke svoga života ona (s.a.) posvećuje svome ocu (s.a.v.s.). Njena dobrota ispunjava osećanja njenog oca (s.a.v.s.).  Svojom odanošću i verom u njegovo poslanstvo, ona mu daje snagu i odaje počast.
Odlazeći u 'Alijevu (a.s.) kuću i prihvatajući njegovo plemenito siromaštvo, ona (a.s.) mu daje nadu.  Preko Hasana (a.s.), Huseina (a.s.) i Zejnab (s.a.) ona (s.a.) nudi svom ocu (s.a.v.s.) najslađe i najdraže plodove svoga života, punog žaljenja zbog činjenice da njen otac (s.a.v.s.) nije imao sina i da je  iskusio smrt  trojice svojih sinova (a.s.), kao malih dečaka, i tri odrasle kćeri (s.a.).  To su koreni.  Oni su dublji od korena osećanja deteta, koji se protežu kroz ceo njen život dug 18 ili 28 godina.  Jači od života, čistiji od volje i vere, bogatiji od ljubavi prema nekom i istovremeno celi  satkani zajedno  od zlatnih niti s one strane, svi nastali u  Fatiminoj (s.a.) duši, srcu i svesti.  Oni je ujedinjuju sa duhom njenog oca (s.a.v.s.).
Sada, svi ti koreni iznenada bivaju prekinuti činjenicom smrti njenog oca (s.a.v.s.).  Fatima (s.a.) sada mora ostati i živeti bez njega.  Kako je zastrašujući i snažan ovaj udarac za Fatimino (s.a.) nežno srce i slabo telo.  Ove žene (a.s.) koja je živa samo preko ljubavi za svoga oca (s.a.v.s.), kroz veru u veru svoga oca (s.a.v.s.) i zbog svoga oca (s.a.v.s.).    
Nije slučajno što je poslanik (s.a.v.s.) teši  sa svoje samrtničke postelje, dajući joj snagu, snagu da podnese smrt svoga oca (s.a.v.s.).  Snaga je jedini poklon usled smrti njenog bliskog.  Posebna vest je da će mu se pridružiti skorije od svih drugih.
Kako je Fatima (s.a.) pogođena najtežim udarcem koji priroda u svojoj moći može da zada, ona (s.a.) uskoro zapada u najbolnije i  najbeznadežnije stanje.  Smrt njenog oca (s.a.v.s.) joj je dovoljna, ali sustiže je, takođe, drugi udarac, udarac koji, doduše, nema snagu prvog, ali koji je bar isto toliko dubok,  ili možda još dublji.  Ruka sudbine joj ne daje predah, drugi udarac sledi brzo nakon prvog, sa samo nekoliko časova razmaka.
"Neko je izabran da zameni poslanika." Kakva je razlika  ako je ta osoba Ebu Bekr, ili neko drugi?   Nije 'Ali (a.s.).